Миомир Петровић – Галеријеве ватре

Овај историјски трилер о посљедњим данима римског императора Галерија Максимијана с почетка IV вијека, који се од дачког говедара уздигао до царског достојанства, користи елементе криминалистичког романа и лирске прозе, али истовремено сецира психолошки профил једног владара, његово поимање власти и њеног утицаја на човјека који је носи.
У успјелој романескној реконструкцији једног давно минулог времена на територији данашњег Балкана, пред читаоцима се на убједљив начин оживљава доба ширења хришћанства и рађа универзална прича о заблудама и краху преамбициозних идеја о уједињењу свијета. Геостратешки положај центра Источног римског царства, шарена демографска карта тадашње Горње Мезије, коју су насељавали Трачани, Дачани, Карпи и Бастарни – чине сликовит миље једног суровог и тешког времена, гдје се одвија радња пуна преокрета и изненађујућих перипетија.
У улози приповједача нашао се Галеријев ратни друг, легионар Леокрит, који је дошао да због личне освете убије овог владара Источног царства, док је мјесто дешавања – августова љетна резиденција Фелиx Ромулиана – данашњи Гамзиград у Србији. Користећи се знањем о прогонима хришћана и мало познатој историјској личности Галеријевог сина Кандидијана, те његовој парадоксалној судбини, Миомир Петровић написао је роман који се чита у једном даху.

Келтов сан – Марио Варгас Љоса

Егзистенцијална авантура у којој се тамна страна људске душе појављује у свом најјаснијем и најпрљавијем обличју. Велики роман Марија Варгаса Љосе.
„Кућа талаца била је мања просторија, али призор је био драматичнији јер је одаја била крцата до те мере да је Роџер једва могао да се креће међу тим начичканим и полунагим телима. Простор је био тако тесан да многе жене нису могле ни да седну ни да легну, него су морале да стоје.... смрад мокраће и измета био неподношљив. Неке жене су биле врло младе, скоро девојчице. Све су имале исти изгубљени, месечарски поглед, с оне стране живота, који је Роџер видео код толико Конгоанки током путовања. Једна од талаца имала је новорођенче у рукама, толико мирно да је изгледало као мртво.
– По ком критеријуму их пуштате? – упитао је конзул.
– Не одлучујем ја, него судија, господине. Има их тројица у Кокилатвилу. Постоји само један критеријум: када мужеви испоруче квоте које дугују, могу да одведу своје жене.
– А ако то не ураде?“
Авантура је започета 1903. у Конгу а завршена једног јутра 1916. у лондонском затвору. Ово је животна прича Ирца Роџера Кејсмента. Херој и негативац, издајник и слободар, моралан и неморалан – његов вишезначни лик се гаси и поново рађа после смрти. Кејсмент је био један од првих Европљана који је обелоданио ужасе колонијализма. С његових путовања остала су два чувена извештаја који су потресли тадашње друштво. Објављивањем делова његових дневника сумњиве веродостојности јавност је учинила све да буде прогнан и заборављен. До данас...

Бернардијева соба – Слободан Тишма

„Бернардијева соба није само роман као догађајност, већ прича која је пронашла и аутора и читаоце, и вози нас и вози у чудесној наизменичности узлазних и силазних лукова на Јадранској магистрали. Испресецаност путања фениксцрвене бубе и тамног мерцедеса, у тамнољубичасто море, у велики хладни Океан. Роман који је кантата распричава се као музика - и на плану доживљаја. Реч је о прозно-поетском меланжу, приповести и рефлексијама, музици и сликама, алхемијским претапањима догађаја, размишљања, боја и облика, намештаја, собе, града и океана. Нарација није линеарна, него испрекидана, музикална, понављајућа, дијалектичка; не путања, него мноштво скретања и сусретања ...Нови роман Слободана Тишме појављује се као нетипична проза, као пасивни отпор и резигнација, као ремећење класичне нарације (система у којем живимо) и препуштање алхемији згушњавања доживљаја и догађаја. Слојеви радње су слојеви заноса који жели да буде непрекидна афирмација, дијалектичка афирмација, ,,Да али Не! Не, али Да! Увек Да, али са задршком“. Стога је прича=доживљај овог романа она кућица коју носи сваки/а уметник/ца. Бернардијева соба је свачија властита соба, место субјекта које је титрање празнине између таласа Океана, соба која нас празни од нас самих.“ 

(Маја Солар)

Слободан Тишма рођен је 1946. године у Старој Пазови. Студирао је књижевност у Новом Саду и Београду. Био је уредник у Индексу, „Пољима“ и дугогодишњи сарадник на Новосадској телевизији, у емисијама „Културни магазин“, „Видеопис“ и „Сазвежђе књига“. Био је фронтмен „Луне“ и „Ла Страде“, култних бендова из осамдесетих година. Своју прву књигу објавио је када је напунио 45 година.