Једном је лето, Љубице – Роберт Такарич

„Дарко, кога сви зовемо Коњ од неког другог-трећег разреда, рекао ми је, да ће следеће године доћи њихово време и да је само питање дана када ће порасти и да му је жао што то мој женски мозак не може да схвати.

Пази молим те!
Мој је мозак постао женски?!?
Ем ми је име Даца, ем ми је мозак слабији. Ма да!
Када од мене преписује биологију и математику, јер, име које носи није случајно добио, онда сам генијална.
Не! Онда сам просто фантастична!
Сада сам женскиња!?
Жентурача!
Мозак ми несавршен!
Не, није да сам се сада нешто увредила. Него, није ми јасно.“

Пубертет, разлике између дјевојчица и дјечака, прве љубави, једно љето све је то стало између корица ове Такаричеве књиге.

Русвај – Игор Коларов

Игор Коларов нам је поклонио једну књигу од 40 малих прича о великим заврзламама, а посветио ју је „онима који устају на леву ногу, мешају жабе и бабе, бркају лончиће, једу луде гљиве и млате празну сламу“.
Један од најособенијих савремених српских писаца за дjецу, Игор Коларов, у фрагментарним и надасве маштовитим причама из збирке Русвај говори о необичним пријатељствима, путовањима, писању књига или свакодневним стварима попут прављења ручка.
„Из собе је прво излетео Тоби.
Плакао је. Како је само плакао. А он никада не плаче.
Затим су из собе истрчале Јана и Софи.
И оне су плакале. Никада нисам видео толико суза.
А онда Ена и Бобо. Испали су из собе наглавачке и почели да беже.
Беже и плачу. Бобо је јако смешан кад плаче. За разлику од Ене. Она кад плаче изгледа као најтужније биће на свету.
Ушао сам у собу да видим о чему се ради.
А тамо су сецкали црни лук. Сви су сецкали. Правили су ручак.
А ја мислио...“

На Сајму књига у Београду 2011. године ова књига је проглашена за најбољу дјечију књигу.

Позив на игру – Розамонд Леман

У овом лепршавом роману који подсјећа на пејзаж у акварелу, са силуетама личности наговијештеним на предњем плану провидним цртама и блиједим бојама, Росамонд Леман даје упечатљиву романтично настројену дјевојчицу Оливију на прелазу из дјетињства у дјевојаштво. Бал као бал није значајан, али је важно све оно што се за то у психи младе сањарке везује. То је за Оливију тренутак магије, бал из бајке о Пепељуги, њен први иступ и мјерење снаге у односу на мушкарце, снажан покушај пупољка да свим силама изгура листиће да би се цвијет расцвјетао.

„Посматрала је Оливију и Реџија како се беживотно обрћу по дворани. Оливија је била прилично црвена, као да има навалу крви у мозак проузроковану унутрашњом борбом. Да ли је то незадовољство или напор да задржи Реџија у ритму? Својом млитавом шаком стезао јој је хаљину на крстима. Тканина ће бити влажна и изгужвана кад је буде пустио. Кејт нађе у себи тренутак сажаљења за своју сестру. Штета што не може да ужива у својој првој игри.“