У Народној библиотеци "Филип Вишњић" јe представљена књига Цвијетина Ристановића "Свакидашње приче", у којој аутор у 20 прича евоцира догађаје из дјетињства, одрастања и рата.
Ристановић је рекао новинарима да су све приче у збирци блиске свакодневном животу и да у њима нема маште.
"Зато се и зову `Свакидашње приче`. Нисам се удаљавао од живота јер сматрам да књижевна ријеч првенствено треба да казује о животу, али тако да је разумљива обичном читаоцу", навео је Ристановић.
Он је истакао да је читаоцима који прате његов рад и критичарима вјероватно чудно што је у позним годинама написао прву збирку прича, али да је још од дјетињства заволио ову форму.
"Један руски критичар је за писце прича написао - Они су знали да пишу тако да ријечима буде тијесно, а мислима пространо. Док сам био ученик Учитељске школе у Бијељини написао сам неколико прича и једна од њих објављена је 1960. године у првом броју бијељинског листа за књижевност и културу `Бразде`. Међутим, тек у пензији сам се вратио овој форми", нагласио је Ристановић.
Један од рецензената збирке, писац Ранко Павловић из Бањалуке, оцијенио је Ристановићеве приче као занимљиве, увјерљиве и истините.
"За разлику од данашњих, рецимо постмодерниста, гдје причу не можеш лако ухватити за реп, код њега је прича прецизна, јасна. Оно што је веома важно, јунаке гради на њиховом психолошком проживљавању, па би његове приче могле да послуже и као допунска литература за изучавање психологије", додао је Павловић.
Професор Миомир Милинковић, такође, ренцензент "Свакидашњих прича", рекао је да је Ристановићева књига занимљива јер га публика познаје као књижевног историчара и критичара.
"Он овом књигом открива свој до сада непознати профил - дар за умјетничко обликовање стварности. У збирци евоцира догађаје из дјетињства, прије рата, током и након рата. Али он не описује рат, него на основу ратних ожиљака сазнајемо све ратне тегобе које су задесиле Републику Српску - растанци, смрт, побједе и порази", каже Милинковић.
Цвијетин Ристановић рођен је 1937. године у Модрану код Бијељине. Учитељску школу завршио је у Бијељини, Вишу педагошку школу у Тузли, а Филозофски факултет /група Југословенске књижевности/ у Новом Саду.
Постдипломски студиј - смјер за науку о књижевности завршио је на Филолошком факултету у Београду, гдје је и докторирао.
Бави се књижевном критиком и историјом књижевности, а радове је објављивао у часописима и листовима "Израз", "Лица", "Српска вила", "Бразде" и другим.
До сада је објавио 10 књига, међу којима "Казивање као огледало живота" /1990/, "Епик и лирик Петар Кочић" /1995/, "Простори дјетињства" /2002/ и "Вредновање књижевног текста" /2014/.
< Претходна | Сљедећа стр. > |
---|