Јул 2017
Штампа

Време чуда – Борислав Пекић

 

„Књига о чудима нове ере...“ НИН

Живимо у времену чуда у коме су чуда окренута против човека.

„Од чуда се не захтева да помажу већ да мењају, а од ових највећих не да изопачују садашњост већ да разграђујући је, граде будућност.“ Борислав Пекић

Оквир овог Пекићевог маестралног романа, састављеног из прича, јесу библијски мотиви Исусових чуда у Јудеји. Са поетичном дијалектиком она су изокренута у своју супротност са пуно хумора али и дубоке емпатије за људску патњу, љубав и судбину. Лепрозна жена је исцељена али није прихваћена више нигде, слепи човек прогледа али види свет и згађен сам себи копа очи, мутавац када проговори о ономе што је увек мислио бива разапет на крст. Сложено и слојевито дело на сликовит начин указује на искључивост идеологија, догми и доктрина, где из највећег наметнутог добра проистичу највеће невоље. На магичан начин уведени смо у свет далеке прошлости где идеолошка загриженост и нетрпељивост било које две супростављене снаге показује исте особине као и у било које доба људске историје. Идеолошка поларизација зрачи својом поруком све до данашњих дана.

Историја Републике Српске – Ненад Кецмановић, Чедомир Антић

„О безгранична, о бескрајна, бесконачна слободо дођи већ једном и походи земљу моју, јер све је без тебе ништа - ништа је с тобом све.“ Петар Кочић

„На подручјима српских аутономних регија и области и других српских етничких цјелина у Босни и Херцеговини, укључујући и подручја на којима је српски народ остао у мањини због геноцида који је над њим извршен у Другом свјетском рату, а на основу плебисцита одржаног 9. и 10. новембра 1991. године на коме се српски народ изјаснио за останак у заједничкој држави Југославији, оснива се и проглашава РЕПУБЛИКА СРПСКОГ НАРОДА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ“ Из Декларације о проглашењу Републике српског народа Босне и Херцеговине, 9. јануар 1992. Године.

„Стефан Твртко, по милости господа Бога краљ Србљем, Босни, Приморју, Хумсци земљи, Доњим крајем, Западним странам, Усори, Соли и Подрињу тому“ титула краља Твртка Првог.

Смрт на сандаловом коцу - Мо Јен

Добитник Нобелове награде за књижевност 2012.

„Роман Смрт на сандаловом коцу догађа се у време тзв. Боксерског устанка (1897–1901) који је букнуо у кинеској провинцији Шандунг против утицаја западних сила и хришћанских мисија. Главна јунакиња безуспешно покушава да спасе оца, знаменитог певача локалне опере и једног од вођа устанка, од спорог и болног умирања после набијања на сандалов колац, а казну треба да изврши њен свекар, прослављени џелат из Гаомија. Писац сучељава две традиције укорењене у кинеској култури: гаомијску оперу као важан део кинеског културног наслеђа  и сâм чин погубљења, описан изразито театрално, што истиче сву суровост и таму људског ума. Преплетом та два вида „уметности“ које ће се на крају романа стопити у једну позоришну представу, Мо Јен указује на тамне и светле стране како друштва, тако и човекове природе.“ Из поговора Мирјане Павловић

„Без сумње искривљена, али истовремено и веома истинита слика кинеске стварности. У том смислу, овај роман сврстава се у чувену традицију књижевне фантастике стваране у ауторитарним друштвима, где спадају, рецимо, Михаил Булгаков или чешки књижевни великан Бохумил Храбал. Мачја опера је симбол кинеске традиције у роману исто колико и уметност сировог погубљења, а на крају романа те две врсте театра се стапају у један: оперски певач Сун Бинг, осуђеник над којим се извршава казна, током егзекуције пева своју последњу арију“ The New York Times

„Смрт на сандаловом коцу је роман који поставља тешка питања о уметничком транспоновању трауматичног насиља, о цени политичког ангажовања и етици политичког спектакла.“ Asymptote