Пропуштена прилика – Давид Албахари

Једна од најзначајнијих књига Давида Албахарија у последњој деценији.
Од прича о љубави, преко прича о метафизици у свакодневном искуству и прича о времену, до прича о старости, Албахари је
уобличио целину јединствену у савременој српској прози.
Какав је ово свет?
Да ли је време на нашој страни?
Шта се види и шта све нисмо видели у свом свету?
Приче које непревазиђеним албахаријевским стилом откривају чуда и удесе свакодневице, искушења и фасцинације, тајанствено у обичном, непредвидљиво у познатом.
Узбудљиво, занимљиво, духовито.
Прилика коју не треба пропустити.

Црна књига - Орхан Памук

Видљиво је да се Памукове књиге, било да им је радња смештена у далеку или блиску прошлост или пак у садашњост, баве неколиким темама које су за њега скоро опсесивне. Једна од њих је унутрашња борба крхког културолошког идентитета Турске између Запада и Истока, и то како на колективном тако и на индивидуалном плану.

Црна књига је настала 1990. године као четврти Памуков роман и од тада па до данас бива једна од његових најкомплекснијих, али и најтиражнијих књига и у Турској и у свету. Ако су раскошни роман Зовем се Црвено поредили са Ековим Именом руже, Црна књига би могла наћи свој еквивалент у Фукоовом клатну. Али она је шира и од тога: саткана је од источњачке традиције и Памуковог талента за причање приче и од западњачких модернистичких излета у фантазију - она је и Хиљаду и једна ноћ и криминалистички роман у једном.

Незаобилазна тема (замене) идентитета кроз бравурозну психолошку и књижевну стилизацију у овој књизи још једном показује да је Орхан Памук један од најбољих савремених писаца света. Ево примера у две реченице које осликавају суштину Црне књиге: „Погледао сам у огледало и прочитао своје лице." и „Сањао сам да сам на крају личност која сам годинама желео да будем."

Због оваквих књига можда писање и постоји.

Владислав Бајац

Године које су појели скакавци – Борислав Пекић

Успомене из затвора или антропопеја (1948-1954)

„Не веруј онима које често кажњавају, а на њима се то не примећује, али ни онима које не кажњавају никад, а на њима се то примећује. Најбоље је да не верујеш ником. Али да се понашаш као да верујеш свакоме.“ Борислав Пекић

Летопис затворских година Борислава Пекића износи сву трагику пишчевог личног искуства и обелодањује сурово наличје комунистичког режима у Југославији непосредно после Другог светског рата. Читајући ово потресно и поучно сведочанство открићемо заједно са писцем како тамница мења језик, перцепцију, живот, претварајући се у неку врсту паралелне стварности где се законитости људске заједнице најбоље виде.

Где су границе слободе? Да ли сви путеви борбе воде у страдање? Јесу ли осуда, присила и терор незавидна баштина од које друштво још није одустало?

Одговоре за које многи немају снаге и савести Борислав Пекић налази у свом и колективном искуству свог народа, као и у тековинама цивилизације у које у свим периодима историје спада и – затвор. У свом тамновању писац налази оквир властите егзистенције и духа, борбе и истинских граница живота и смрти – смисла живљења, пре свега.