Зимски дневник - Срђан Ваљаревић

У једном граду који је оковала зима, у земљи окованој са свих страна, дешава се, свакодневно, чудо живота. А ту је и човек, Срђан Ваљаревић, који хода, посматра и записује то чудо, и тако, једним потпуно личним чином, побеђује ту зиму и открива смисао нашег постојања. Ово издање, за разлику од претходних, садржи преко педесет фотографија Весне Павловић, које, уз исповести четрдесет младих људи, и шест интервјуа са мајсторима свог заната, доприносе атмосфери Зимског дневника, који се упадљиво издвојио у књижевности деведесетих година у Србији.

16. децембар - четвртак

У 13.45 у Косовској улици три девојчице под кишобраном. Враћају се из школе и гурају се весело једна уз другу. Киша им пада на ноге, али не и на главе, и ходају збијене под кишобраном. Весела слика. Девојчице се смеју. Све оно што их не занима није под тим кишобраном овог тре- нутка. Оно је изван тога и кисне.

29. јануар - субота

Државни непријатељи – Анри Бернар Леви; Мишел Уелбек

Како изгледа када двојица интелектуалаца укрсте пера (мада је вероватније да су користили тастатуре), суоче мишљења на најразличитије теме и успут открију неке од најзанимљивијих детаља из богатих биографија?

Хваљени и куђени, награђивани и јавно нападани и клеветани, обожавани и омрзнути, њих двојица спадају међу ретке европске интелектуалце око којих се увек ломе копља, а јавност дели у два зараћена табора.

„Леви не може да парира Уелбековој јеткој духовитости, читаоцима познатој још из његових романа, с којом он сугерише, рецимо, да би опоравак француске привреде морао да се темељи на угађању азијским туристима, жељним сира, романичких цркава и ушећерене пачетине. ’Зар неко стварно мисли да ћемо ми постати лидери у области производње софтвера или микропроцесора? (...) Да се изразимо сировије: желим ли ја да видим Француску како се трансформише у земљу-музеј, у једну мртву земљу, у неку врсту туристичког куплераја? Без оклевања одговарам: ДА.‘ (...) Леви пише озбиљније, али је мање забаван, ревносно износи Лукрецијеву атомистичку теорију, Лајбницову монадологију, Левинасову концептуализацију Другог. Уелбек му пак уморно отписује да те књиге није читао, и да једва чека да се врати у Русију, у земљу где се људи радују животу, у земљу ноћних клубова пуних ’бујних плавуша’. Стиче се утисак да свог дописника жели да избаци из такта...“

Стјуарт Џефриз (Guardian)

„Ја тврдоглаво, страствено трагам за оним најгорим што се у мени може наћи како бих то, док је још свеже, изнео пред ноге јавном мњењу – баш као што теријер доноси зеца или патофне господару пред ноге. И не чиним то да бих постигао искупљење у било којем облику, сâм појам искупљења потпуно ми је стран. Не желим да будем вољен упркос оном најгорем што је у мени, већ због тог најгорег у мени, па чак идем дотле да пожелим да оно што је у мени најгоре постане оно што други код мене највише воле.“

Мишел Уелбек

„Право питање тиче се онога што имамо у глави кад одлучимо, или кад се претварамо да смо донели одлуку да ће нам од тога часа бити свеједно шта се збива с људским родом – или кад, управо супротно, преузмемо улогу онога који, од већ заборављених ратова који се воде по Африци, до сарајевских масакара, од пакистанских медреса у којим се проповеда џихад, до Алжира у канџама масовног тероризма, или, кад смо већ код тога, од те данашње Русије до разорене Чеченије – прави други избор и поступа као да га се несреће других и те како тичу, као да се и у њега самога може упрети прстом, па као да је, чак, и сâм помало одговоран, као да он и не би био истински „човек“ ако се не осећа, барем делимично, одговорним за друге људе и таоцем њихових судбина.“

Бетон – Томас Бернхард

Умножавање бетонских знакова током дирљиве завршнице, снажи магијски и симболички слој дела, а сама трагедија младог брачног пара је заправо плод њиховог неуспелог покушаја да узму судбину у своје руке и тако се отму од тврдих окова које им је она наменила. Утолико њихова трагедија пластичније осликава животну немогућност, док је обрада уметничког еквивалента истог тог питања, најпотпуније дата кроз стваралачко муцање приповедача.Тако је целовитом обрадом немогућности као централног питања романа, употпуњен успех Томаса Бернхарда да и овде оно што је свакидашње - укључујући и: (ауто)биографско - преточи у литерарни модел који је у исто време прожет јаким архетипским слојевима, али и сасвим особеним стилом који не престаје да изненађује читаоца. Превела Мирјана Аврамовић.