Бијељина и околина кроз вијекове – Слободан Лукић

Проф. Лукић, који је био први доктор архитектонских наука у Босни и Херцеговини, оставио је значајан прилог историји урбанизације како подручја Бијељине, тако и два града у непосредној близини – Зворника и Брчког. Тежиште књиге су просторно-урбанистичка питања, али аутор акценат ставља и на друге факторе који су утицали на настанак и развој насеља – природне, економске, друштвено-политичке, као и вишевјековне миграције становништва.
Књига садржи неколико цјелина, од најстаријих времена па до 20. вијека - владавина Турака, слом Аустро-Угарске царевине, период Краљевине Југославије и распад СФРЈ.
У књизи се налазе и фотографије карактеристичних објеката у Бијељини као што је хотел „Национал“ (1890), хотел „Дрина“, (1892), зграда Вијећнице, тј. данашња зграда општине (1910), те слике објеката које је аутор пројектовао или био сарадник на пројекту. 
Оно што посебно даје вриједност овој књизи су спискови кориштене литературе након сваког поглавља, из чега видимо да је  за њену израду аутор конултовао многобројне изворе, као штампане, тако и оне који се крију по архивама, катастрима, музејским збиркама, али и живу ријеч свједока минулог времена и теренска истраживања и осматрања.
Све ово указује да је дјело обимно, садржајно и један писани споменик за будуће нараштаје који живе на овој територији. Пишчева велика жеља је била да своме граду у којем је одрастао и школовао се остави монографију која ће свједочити о његовом настанку и развоју.

Врло мало светлости – Владан Матијевић

„Светлост, која је библијским тумачењем означила почетак стварања света, универзална је категорија и метафора. Асоцира на Бога, живот, вид и све што може стати у перцепцију људског ока. Али, одсуство светлости представља не само црнило и таму већ и слепило како ока, тако и свих животних вредности. У мом роману сви јунаци живе полуживоте, осујећени су, разочарани, а у њиховим животима има онолико светлости колико је довољно да обасја само део пута којим ходају или један сан који сањају. Говорећи прецизно, то је врло мало светлости.“- рекао је аутор о наслову свог дјела.
У поднаслову стоји да је ово роман-омнибус, а уставри да чине три приповијести које прате животе и снове наоко различитих ликова – америчке историчарке умјетности, бившег министра у влади прије петооктобарских промјена у Србији и апсолвента филозофије – до јуче успјешних, а сада поражених људи.
Свијет Матијевићевог романа Врло мало светлости превасходно дефи нисан песимистички: они његови становници који су вриједни приче јесу промашене, неостварене, болесне, девастиране индивидуе чијим се пропастима исписује мрачно, завршно поглавље једног приповиједног космоса који се дави сам у себи. Ниједан од главних ликова овог романа не успијева да успостави плодотворни контакт са неким другим, не успијева да превазиђе сопствену осакаћеност и самоизолованост. Утолико, приповиједни свијет ове књиге је јалов и с правом осуђен на то да се угаси у свим својим житељима.
Кроз животне ангажмане ових јунака, неприлагођених и, на концу, поражених, испливава суптилна анализа краја 20. вијека, модерне умјетности, политичких процеса, религије, свијета безнађа, свијета у којем је новац бива пресудном мјером ствари.

Живот је пред тобом – Ромен Гари

Овоје књига која је прошла пробу времена! Роман двоструког добитника Гонкурове награде нас на њежан, али и суров и ироничан начин уводи у свијет малог Моме, бавећи се филозофијом живљења, односима међу различитим народима, љубављу, пријатељством, сиромаштвом, старошћу и надом, гледаним очима једног десетогодишњег дјечака. Главни јунак, мали Арапин Момо, свој “свјесни” живот започиње у прихватилишту код старе госпође Розе. То није обично прихватилиште јер се ту налазе само дјеца проститутки, а госпођа Роза, стара Јеврејка, се некада и сама бавила најстаријим занатом на свијету. Али без обзира на несрећне околности мали Момо нас са великим оптимизмом и објективношћу упознаје са својим пријатељима: госпођом Розом, старим продавцем ћилима, господином Ћамилом, дјецом из прихватилишта и осталим становницима не тако блиставог дијела Париза. На исти начин он прича о животу, срећи, Јеврејима, Арапима, Французима, црнцима...
Кроз Момино приповиједање о стварима и људима који га окружују истовремно се провлачи и филозофија, начин размишљања људи са маргине, који су од рођења били осуђени на губитке, патњу и тежак живот... Специфичан хумор у одређеним тренуцима само појачава горак укус који ова исповијест оставља на читаоца.
Првобитно објављен под псеудонимом Емил Ажар, роман „Живот је пред тобом“, је донио Ромену Гарију другог Гонкура, најпрестижније француско признање за књижевност које се по правилу додјељује само једном за живота.