Кућа сећања и заборава – Филип Давид

Добитник Нинове награде за 2014. годину.

Свако понекад пожели да буде неко други, али шта ако добије прилику за то?

Алберт Вајс је још од детињства имао прилике да промени свој идентитет. Након што је 1942. године под окриљем ужасног рата остао без родитеља и брата Елијаха, неко време је провео у кући фолксдојчера који га називају Ханс и нуде му да замени њиховог несталог сина и тако се спасе од сигурне смрти. Алберт се тада ипак одлучује да сачува свој идентитет и побегне из немачке породице која га је умало усвојила.

Много година касније, на једној од конференција о Другом светском рату на којима учествује, Вајс лутајући ноћу њујоршким улицама наилази на „Кућу сећања и заборава“. У једној од просторија овог необичног здања похрањено је непрегледно историјско памћење. Алберт у једном екрану може да као на филму види сцене страдања својих родитеља и Елијаховог нестанка за који се осећа кривим, јер је млађи брат био поверен њему на чување. Огромни бол који је осетио јаче но икад може да нестане ако он у следећој просторији ове чудесне куће избрише сопствено памћење или, чак, ишчезне попут свог рођака, чувеног илузионисте Худинија (Ерика Вајса). Хоће ли Алберт искористити последњу шансу да промени свој идентитет у складу са речима једног свог пријатеља и сународника „Памћење је страшније од сваког заборава“ или ће одлучити да остане то што јесте, без обзира на бол који га раздире?

Проблем Спиноза - Ирвин Јалом

Проблем Спиноза је роман који прати паралелну причу о истакнутом холандском филозофу Баруху де Спинози и главном идеологу нацизма Алфреду Розенбергу. Спинозу и Розенберга дијеле три вијека, а ипак их веће исти проблем- Проблем Спиноза.

Јалом овим романом упознаје читаоце са ћивотним ставовима Спинозе, прати његов ћивот од младалачких дана па све до његове смрти. Износи његове ставове и тезе, даје поједине дијелове из његових дјела и на реалистичан начин приказује догађаје из његовог ћивота.

Спиноза потиче из јеврејске породице која се у Амстердаму доселила из Португалије. Још од својих студентских дана показује различитост у односу на своје вршњаке. Током студија напушта традиционално гледиште јудаизма, што изазива бурне реакције у јеврејској заједници. Због својих ставова о Богу бива прогнан и проклет од стране јеврејске заједнице. Донешеном анатемом  забрањује се и писмени и усмени  контакт са њим, забрањује се да ћиви под истим кровом са неким из јеврејске  заједнице и да му се било ко приблићава. Спиноза наставља да брани своје ставове и напушта Амстердам. Једино што га растућује је растанак од његове сестре Ребеке, за коју је био јако везан. Напуштајући Амстердам борави у Рејнсбургу, Ворбургу и Хагу гдје се бави брушењем оптичких стакала како би сакупио средства за прећивљавање.

Напоредо са овом причом из XVII вијека, Јалом нас упознаје и са дешавањима из XX  вијека. Приповиједа о личном развоју и унутрашњим проћивљавањима Алфреда Розенберга, истакнутог теоретичара и главног идеолога нацизма и упознаје читаоце са нацистичким прогонима европских Јевреја.

Јаломова задивљеност Спинозом навела  га је да напише ово изванредно дјело из којег ћете сазнати како је Спиноза својим ставовима промијенио ток историје…

Жабе - Мо Јен

Добитник Нобелове награде за књижевност 2012.

Мо Јенов роман Жабе, објављен 2009. године, дотиче најболнија места у души кинеског народа у XX веку, и умногоме проширује досадашње представе романескног књижевног израза.

Проткан живописним и дирљивим појединостима, овај роман у епистоларној форми, интроспекцијом, проговара о „историја рађања“ у модерној Кини у периоду од шездесет година и посвећен је десетинама хиљада људи који су у овој земљи на својој кожи осетили политику планског рађања. Кроз живот главне јунакиње, сеоске бабице, која је више од пола века помагала женама да побаце, писац сучељава традиционална схватања и модеран приступ овој и данас осетљивој теми у Кини. Истовремено, Мо Јен разголићује ускогруд и противречан духовни свет кинеских интелектуалаца, оличен у карактеру Пуноглавца, наратора и драмског писца који се дописује са својим јапанским колегом Сугитанијем... Кроз довитљиву игру речи у наслову, која на кинеском асоцира истовремено на дете, на име кинеске богиње која је створила људски род и на непривлачну барску животињу, Мо Јен дискретно и духовито раскринкава комунистички режим у својој земљи.

Роман Жабе је награђен наградом „Мао Дун“, највишом наградом за књижевно стваралаштво у Кини.

„Сложена симболичка структура овог дела у први план истиче потребу да се живот преусмери у сагасности са основним људским правима и припадности људској заједници, да се одлучно заштити од политичке искварености и моралног пропадања.“ Јинде Жанг, Кинеске перспективе