Jануар 2012

Чедо Вуковић – ЛЕТИЛИЦА ПРОФЕСОРА БИСТРОУМА Чедо Вуковић се убраја међу наше прве писце научнофантастичних романа. Писао је о догодовштинама дјечака Жељка, који је главни јунак свих Вуковићевих књига за дјецу. Прича је прожета мотивима из народних бајки, који су преплетени са научном фантастиком, тако да у овом роману срећемо и змајеве и роботе. Тема романа је борба измађу добра и зла. Наиме, Жељко се удружује са професором Бистроумом да побиједе господара злих робота. У њему зло, које се користи техничким проналасцима, бива побијеђено добрим, које се такође користи техничким средствима, али и личном храброшћу јунака романа који су спремни и живот дати за напредак, мир и благостање свих људи. Поука се сама намеће. Сви технички проналасци су вриједни и имају смисла само ако их допуњавају људска храброст и честитост, односно ако се користе за добробит свих људи. Обзиром да роман написан сада већ давне 1961. године било би интересантно завирити међу његове корице и видјети колико је машта једног писца могла тада да досегне у смишљању техничких изума.
Радисав Милић – ДРУЖИНА ПОКВАРЕНЕ СЛАВИНЕ Радисав Милић је рођен 1966. године у Куршумлији. Пише поезију и прозу, есеје и књижевну критику. До сада је објавио двије књиге позије „Реч о речима“ и „Сејач сеје реч“, књигу приповиједака „Миловање ожиљака“ и роман „Дружина покварене славине“. Живи и ради у Смедереву. „Дружина покварене славине“ је роман о школским догодовштинама једне Буце која у Београду живи са родитељима, братом, баком и дједом. Пошто су је наставници свакодневно кињили и завитлавали одлучила је да им се освети. Заједно са другарицама из разреда основала је „Друштво покварених славина“. И онда су кренуле невјероватне освете... Све је испричано веома духовито, хумор просто пршти са страница овог романа. „Ми једни друге повређујемо, јер смо слаби, а не зато што смо јаки. Јаки не повређују. Поштују слабе и слабости. Да си се потрудила, можда би сваку њихову слабост разумела.“ Ове мудре ријечи изговорио је деда Вељко када је Буца отишла до њега, у село, да му исприча шта се све догодило и да га пита за савјет. „Никада ми није причао приче, а да оне нису нечему могле да поуче.“
Лујза Меј Алкот – ДЕЧАЦИ Лујза Меј Алкот је била америчка књижевница која је живјела у 19. вијеку. Писала о дјевојчицама из породице Мерч (Маргарет, Џозефина, Еми, Елизабет), које са мајком, без оца који је био на фронту, проживљавају тешке тренутке оскудице и сналажења, повезане дирљивим везама у настојању да задрже храброст и самопоштовање. Четири сестре које смо упознали у претходне двије књиге, `Девојчице` и `Девојчице расту`, засновале су сопствене породице и покушале да својој дјеци пруже исту љубав и пажњу којом су њих обасипали родитељи, господин и госпођа Мерц. Једна од њих, некада несташна Џо, а сада мајка двојице дјечака, наслиједивши имање Пламфилд од старе рођаке, створила је од њега топли дом за напуштене дјечаке, у чему јој је свесрдно помагао њен муж, професор Бер, али и стари пријатељ Лори. Читајући ову књигу пратимо одрастање, уз бројне авантуре, дванаесторица дјечака од којих су многи једине родитеље пронашли у брачном пару Бер и од њих добили сву љубав и подршку коју родитељи могу да пруже својој дјеци.

< Претходна