Димка – Протојереј Александар Торик

-Оче Александре! Кажите нам да ли у стварном животу постоји таква „права“ љубав као у књигама?

-Свакако постоји! Љубав је била, јесте и биће увек. Могућност да се воли јесте својство Бога, створитеља човековог по образу Своме, који је уградио у њега ту способност приликом стварања…

Чудо - Р. Х. Паласио

Август Пулман је знао да није обичан десетогодишњак. Осим што је на игралишту често крио лице испод астронаутске кациге, радио је све што раде и остала деца његовог узраста: јео сладолед, шутирао лопту и играо игрице на компјутеру. Ипак, навикао је да људи гледају и упиру прстом у њега сваки пут када изађе на улицу. Навикао је и да га називају наказом.

Аги је дечак рођен с деформацијом лица због које никада није ишао у школу нити је стицао нове другаре, али се у породичном дому осећао безбрижно и вољено. Међутим, када његови родитељи одлуче да је време да изађе испод стакленог звона и упишу га у школу, почињу Агијеве муке: треба се изборити за своје место у новом окружењу – избећи малтретирање, ругање и одбацивање.

Борба с предрасудама не мучи само Агија, већ и његове родитеље, сестру, наставнике и малобројне другаре. Сви они се на различите начине суочавају како са својим доживљајем Агија тако и с реакцијама околине.

Књига о дечаку необичног лица доспела је на врх „Њујорк тајмсове“ бестселер листе, на којој и сада, две године након објављивања, заузима прво место.

Јованчетова дружина је била једна сложна и сналажљива дружина, којој није недостајало храбрости да се супротстави неправди. У најтежим данима њиховог детињства, када је око њих беснео страшни рат, чланови дружине се нису понашали као мала и уплашена деца, већ као одрасли људи који се храбро боре за своју слободу.

Орлови рано лете – Бранко Ћопић

Јованчетова дружина је група дечака, ученика основне школе који су волели да иду у школу и били срећни све док тренутка када је њихова учитељица Лана отишла у варош, а уместо ње дошао нови учитељ, један злоћуди старији човек, који је волео да пије и да без икаквог разлога туче децу.

Учитељ је имао велик, као паприка црвен нос и натечене образе. Док су се остали ђаци плашили његовог изгледа неустрашиви дечак Стева, звани Стриц смислио му је једног дана надимак Паприка, а одговорност на себе је преузео храбри и праведни Јованче. Да би избегли батине дечаци су побегли кроз прозор и од тог тренутка више нису ишли у школу. Време су проводили у Прокином гају, у запуштеној и великој шуми. Ту су направили свој логор, колибу и огњиште, као и кућицу за пса Жују. Дружина је званично основана полагањем заклетве на гробу хајдука Јованчета, а за вођу је изабран Јованче, дечак у кога су сви остали дечаци имали највише поверење. Јованче је био паметан, храбар и одлучан, знао је шта је правда и желео је свакоме да помогне, па су га због тога сви волели и поштовали. Осим Јованчета чланови дружине билу су Стриц, Лазар Мачак, Ђоко Потрк и Николца приколца., а касније им се придружила и девојчица Луња. Дружина је била срећна у свом логору. Смејали су се и причали о свему, смишљали песме, истраживали шуму и пећину, а кад су их открили пољар и родитељи бранили су своје тајно место до последњег кромпира. Дружина је морала да напусти свој логор, али је ипак успела у својој намери. Уместо злог учитеља у село се поново вратила њихова вољена учитељица, а сложна дружина је наставила своје дружење у школским клупама све до почетка рата, када су опет клупе заменили логором у шуми. Прокин гај је постао партизанска радионица, а храбри чланови дружине су помагали партизанима у одбрани села. Уз договор да ће се једног дана поново срести у свом логору и причати о онима који нису остали живи, читава Јованчетова дружина је отишла у рат.