У Народној библиотеци "Филип Вишњић" у Бијељини представљена је књига "У небо загледан" ауторке Љиљане Лукић.

Велика је радост за наш град сто је једна књижевница, попут Љиљане Лукић, успјела окупити велики број поштовалаца писане ријечи, на промоцији свог петог романа “У небо загледан”. Кроз своју нарацију Лукићева нас је до сад водила кроз 15.вијек и једна је од ријетких која је са ове стране Дрине показала одважност да и у 21. вијеку пише о нашој средњовјековној историји. Све је почело са Јеленом Златоносовић, потом јој се придружио и дубровачки пустолов доктор Николо..., а сага о њиховој љубави и испреплитаним животима наставља се кроз свих пет написаних романа.

Ауторка Љиљана Лукић спајајући у нарацији с времена на вријеме ова два главна лика, у истој мјери, кроз њих, спаја исток и запад, православље и католичанство, спаја мушку и женску страну историје. Занимљиво, да Лукићева софистицирано приказује вертикалу између човјека и начела Божијих закона али, ни једног тренутка, не запоставља хоризонталу у међуљудским односима. У прва четири објављена романа, ауторка нас води на путовање од Будима, преко Босне и Србије до Млетачке Републике. А у новом петом роману, на позорницу нарације и главног тока радње ставља Свету Гору. На тај начин, приближава нам моменат у којем се спајају елементи световног и монашког живота.

 "У небо загледан", доктор Николо поставља себи питања о свим недоумицама које се тичу људског живота, његовог поријекла, скривених осјећања и трагања за смислом унутар историјских околности. Са петим романом, ауторка наговјештава да сториа о Јелини И Николу има свој крај али ће то причекати издање новог романа, у којем ће се Лукићева поиграти са појмом времена, а наставак њихове љубави биће, по свему судећи, преображена у данашњицу и на тај начин, биће јој удахнут живот у некој сличној Јелени и неком мало другачијем Николу.

А док нестрпљиво чекамо необичан наставак романсе овог пара, остаје нам да се вратимо већ написаним романима и тек промовисаном "У небо загледан", јер можда баш у њима пронађемо наговјештај краја, ако га уопште и има... Јер све у животу има свој почетак и крај, једино љубав је ванвременска. И због тога, у таквом облику, је недостижна нама смртницима или нам увјек за корак измиче пред рукама.

Ђурђа Јаков