Петак, 4. новембар 2022. године Педесетогодишњи јубилеј у новинарству и књижевности и нови роман Тихомира Несторовића

У склопу манифестације „Вишњићеви дан“, вечерас је у препуној сали Народне библиотеке „Филип Вишњић“ у Бијељини, доајен новинарства и књижевности господин Тихомир Несторовић одржаћао промоцију још једног свог романа – „Пансион Госпође Хаџивуковић“, а истовремено је обиљежио и педесетогодишњи јубилеј у новинарству и књижевности.

„Вечерас у Народној библиотеци „Филип Вишњић“ у оквиру културне манифестације „Вишњићеви дани“ имамо задовољство да промовишемо књигу „Пансион госпође Хаџивуковић“ аутора Тихомира Несторовића који је изузетно значајан за наш регион. Ово је његов седми роман по реду и заиста нам је још веће задовољство што га промовишемо у оквиру „Вишњићевих дана“ поготово што Тихомир Несторовић прославља и 50 година своје новинарске и књижевне каријере“, рекла је Жељана Арсеновић, директор Библиотеке „Филип Вишњић“.

О роману Тихомира Несторовића говорили су Зоран Колунџија, директор „Прометеја“ из Новог Сада и књижевник Миомир Филиповић Фића из Сремске Митровице.

„Тихомир Несторовић је ушао у мој живот захваљујући Милораду Црњанину. Тихомир је написао више од овога што ћу ја рећи – објавили смо заједно две књиге приповедака и четири романа. Данас промовишемо четврти роман. Оно што ја знам, кад је Тихомиров рукопис је у питању, је да ће бити нешто лепо за читање. Видео сам на сајту Библиотеке да су његове књиге најчитаније месецима, што значи да га народ заиста воли. Даље, знам да ће бити јунаци из овога краја и да ће бити необичне животне судбине. Он је испекао занат писајући више од три књге репортажа и трагајући за необичним људима који су вредни да се забележе“, рекао је Колунџија.

Миомир Филиповић Фића је рекао да је Тихомир интересантан писац који његује српски језик.

„У Тихомировој књизи има 40.000 речи. Остали пишу и обично се служе са две, три или четири стотине речи. Дивота је читати Тихомирове књиге. Свака реченица има другу реч, а може да буде исто значење и то је невероватно. Мислим да овакви људи треба да се пропагирају, негују и да долазе у школске лектире. Ми смо заборавили шта значи школска лектира. Када кажем овим млађима, они ми се смеју. Школска лектира је веома важна, да деца читају и обогате свој језик“, рекао је Фића.

Вечерашњи домаћин рекао је да је идеја да напише овај роман са мало интригантним насловом „Пансион госпође Хаџивуковић“ настао док је са Перицом Глигићем радио на монографији некадашњих ученика Учитељске школе у Бијељини.

„Та учитељска школа, осим што је одњеговала и обучила око 3.500 ђака, била је и школа љубави, школа среће… Ту је и Рачанска улица и то је једино препознатљиво из Бијељине, али не Учитељска школа него Гимназија. У Учитељској школи је било на хиљаде љубави, љубави Симона и Валерије Козарац. Прототип за другу, паралелну причу о љубави је била једна старица коју сам случајно срео у Ваљеву, на једној свадби код ваљевске цркве – дошла је старица и села за сто и гледала… а то је Богом дата прилика да се одабере нит. Она је била у ношњи 30-тих година прошлог вијека, сједила је као каријатида и гледала.

Имала је несрећну љубав и то је њена приповијед, а прича је о мојој генерацији. Ово је и наставак мог романа „Илинчићи“, али са другим ликовима. Моја велика љубав према возовима ме је одвела да узмем и причам о неком већем граду – могао би тај град „В“ да буде Сремска Митровица. Поднаслов романа је – „Све су ово успомене, па нека тако и буде“. Све сам те успомене чуо, видио, доживио и моје писање је претакање живота у прозу. Ја не завирујем у енциклопедије, не преврћем по архивама и не тражим теме – теме и приче трже за мном“, објаснио је Несторовић.

Музичку подршку је реализовао Филип Ђорђевић, виолиниста из Београда, док је одломке из романа говорила Николета Петровић, новинар из Бијељине.

ЛИНК

< Претходна		Сљедећа стр. >

Контакт подаци и радно вријемеFind

Логирање

Register