Ивана Димић – Арзамас

Добитница Нинове награде за 2016. годину.

Драма и прича. Стварно и магично. Љубав насупрот смрти.

„Књига потресне искрености, и ведре бодрости, саткана од драмског које се магично преображава у романескно. Разговори који се чине комички, а нису – размишљања која се чине тужна, а нису. Припада ретком, и занимљивом жанру дансе мацабре, и јесте оно бодлеровско да се – смрт смеје нашим лудостима, и није то. Није игра него надигравање. И писац то мудро доказује: супротставља се смрти – моћ љубави, једини њен достојан противник.“ Предраг Бајчетић

„Ивана Димић, чини се, прича о себи, а заправо прича о чуду повратка из сна. Она успоставља својеврсни ритам који излази из судара две теме, из неспојивости две сфере – стварности и оностраног. И као кад нас Лаза Костић уводи у онај предео „међу јавом и мед сном“, ово приповедање супротставља се живљењу, јер живот и јесте непрекидна смена, све до тренутка вечности.“ Дејан Мијач

„Када сам прочитао ову књигу прва реакција ми је била да од Иване Димић затражим филмска права. То је, у ствари, била сасвим несмотрена реакција јер је моје одушевљење било узроковано савршеном литературом коју сам држао у руци а која, ако је већ савршена, нема шта да тражи у другим уметностима. Стварно, оно што је Ивана написала не може се мерити ни са чим другим, чак ни са оним што волимо у њеном стваралаштву. Сасвим невероватна, два потпуно различита литерарна тока изнедрили су нешто треће, чаробно и недокучиво у исто време.“ Горан Марковић

Меша Селимовић – Тврђава

Постоје три велике страсти, алкохол, коцка и власт. Од прве двије се некако могу изљечити, од треће никако.

Власт је и најтежи порок. Због ње се убија, због ње се гине, због ње се губи људски лик. Неодољива је као чаробни камен, јер прибавља моћ…

Човјека на власти подстичу кукавице, бодре ласкавци, подржавају лупежи, и његова представа о себи увек је љепша него истина. Све људе сматра глупим, јер крију пред њим своје право мишљење, а себи присваја право да све зна, и људи то прихватају.

Нико на власти није паметан, јер и паметни убрзо изгубе разбор, и нико трпељив, јер мрзе промјену. Одмах стварају вјечне законе, вјечна начела, вјечно устројство, и вежући власт уз бога, учвршћују своју моћ. И нико их не би оборио, да не постају сметња и пријетња другим моћницима. Руше их увијек на исти начин, објашњавајући то насиљем према народу, а сви су насилници, и издајом према владару, а никоме то ни на ум не пада.

И никога то није уразумило, сви срљају на власт, као ноћни лептири на пламен свијеће.

Влада Арсић – Ноћ архангела

Београд, јул 1968. године. Иако експлозија бомбе у биоскопу 20. октобар није физички повредила студенткињу Милицу Милетић, у мислима јој је отворила Пандорину кутију потиснутих догађаја, укључујући и оне из породичне историје. Док већина лекара клинике на којој је Милица смештена сматра да је реч о првим знацима тешког душевног обољења, њена чукунбаба с ужасом схвата да потомкиња у својим визијама открива страшне тајне њихове фамилије и крвне везе с породицом Обреновића. Стање главне јунакиње се погоршава, али мудра старица упорно ћути и чека на свој крај надајући се да ће се тиме сахранити и истина. Можда би тако и било да случај није заинтересовао новинара решеног да коначно разоткрије давнашњу и темељно скривану енигму.

Ноћ архангела је историјска драма која, посредством сећања једне старице и визија њене праунуке, описује најкобније тренутке у животу владара обе српске династије – Карађорђевића и Обреновића – и незнани расплет њиховог сукоба. У распону од два века аутор нас вешто води кроз најзначајније догађаје српске повести, показујући да готово сви догађаји из садашњости имају далекосежне историјске корене.