О чему говорим кад говорим о трчању – Харуку Мураками

„Писати искрено о трчању значило је (готово) исто што и писати о себи. И зато никоме нећу замерити ако ову књигу буде читао као неку врсту мемоара који се држе теме трчања.

Оно што ове белешке садрже не бих назвао филозофијом по себи, али то свакако јесу извесни животни принципи. Они можда нису од великог значаја, али су у најмању руку веома личне лекције које сам научио вежбајући, уз патњу која је била питање избора. Можда нису ни општеважећи, али ако ништа друго, то сам ја, онакав какав јесам.“

Харуки Мураками (одломак из књиге)

Несвакидашња књига једног новог и другачијег Муракамија. Имајући у виду да ретко даје интервјуе и да се у његовој прози тешко препознаје да пише о себи, узбудљиво је читати ове личне, готово интимне белешке, које су настајале од лета 2005. до јесени 2006. године. Мураками исписује, како их сам назива, мемоаре о трчању и писању, телу дисциплини, упорности и искушењима, задовољству и патњи. Након што је сам истрчао маратонску стазу од Атине до Маратона, као и десетине других, па и сам ултрамаратон од 100 км, аутор, упркос свим тим задивљујућим подвизима, врло скромно пише о томе какав је утицај спорт имао на његов живот и писање, желећи, како истиче, да га људи доживљавају као обичног човека кога могу да сретну на улици. За сам наслов користио је модел наслова збирке прича Рејмонда Карвера What We Talk About When We Talk About Love.

"Попут Албера Камија, који је тврдио да је много тога што зна о моралу и дужности научио из фудбала, Мураками верује да је већину онога што зна о писању научио из трчања."  -  The New York Times

"Читајући ову књигу, они који не трче вероватно ће се запитати: 'Зашто је, забога, претрчао 100 километара када је знао да ће болети?' Они који трче, поставиће другачије питање: 'Зашто ја то никада нисам урадио?'"  - The Guardian

У тра­га­њу за оцем – Љиљана Лукић

„Ду­бро­вач­ки ме­ди­кус док­тор Ни­ко­ло Те­о­до­кис и го­спо­да­ри­ца Зво­ни­ка Је­ле­на Зла­то­но­со­вић, чак и он­да ка­да је јед­но од њих у дру­гом или тре­ћем пла­ну на­ра­тив­ног то­ка, глав­ни су ју­на­ци се­ри­је нај­но­ви­јих ро­ма­на Љи­ља­не Лу­кић. Сми­сле­ни­је би мо­жда би­ло ре­ћи да је љу­бав глав­ни мо­тив ко­ји про­жи­ма ова дје­ла, а да ак­те­ри ту слу­же са­мо да ис­ка­жу ону ва­тру ко­ја бук­ти не­у­га­си­вим пла­мом че­жње, на­ро­чи­то он­да ка­да љу­бав­ни за­нос оста­је са­мо у жуд­њи.

У нај­но­ви­јем ро­ма­ну У тра­га­њу за оцем, чи­ја рад­ња се од­ви­ја у пр­вој по­ло­ви­ни пет­на­е­стог ви­је­ка, Је­ле­на је са­мо у Ни­ко­ло­вим ми­сли­ма, оста­је, да­кле, у „ду­бо­кој по­за­ди­ни“, о њој се, из­у­зму ли се Ни­ко­ло­ва осје­ћа­ња и сно­ви, са­зна­је по­не­што је­ди­но из крат­ког по­вјер­љи­вог раз­го­во­ра с јед­ним дру­гим ју­на­ком ове при­че ис­при­по­ви­је­да­не у ја-фор­ми ре­тро­спек­тив­ним по­ступ­ком и „за­чи­ње­не“ нео­бич­ним фраг­мен­ти­ма ко­ји­ма је на по­себ­на на­чин освје­жен при­по­ви­јед­ни по­сту­пак. Уз док­то­ра Ни­ко­ла, глав­ни ли­ко­ви овог ро­ма­на су ка­пе­тан бро­да Грк Зур­дос и шпан­ски Је­вре­јин Да­вид Ати­јас, ко­ји­ма ће се, ка­ко се фа­бу­ла бу­де про­ши­ри­ва­ла, при­дру­жва­ти и дру­ги ак­те­ри, сва­ки од њих за­ни­мљив на свој на­чин.“ (из поговора Ранка Павловића)

Опсада цркве Светог спаса – Горан Петровић

Поетика Горана Петровића не припада магијском реализму, ни модерном писцу (тако блиском савременом, избирљивом цитаоцу) већ литератури високог ранга, реткој и аутентичној. Језички избрушена, стилски оригинална, питка, заводљива, без шавова; фасцинантне маште. Слојевита, добро промишљена, мудра и откривалачка. Она глатко спаја архаични средњи век и догађаје чији смо сведоци, историјске чињенице и паралелни свет, морбидне гротеске и поезију живљења кроз сан, хоризонталне и вертикалне меридијане глобалног система егзистенције, историјске ломове и људске судбине. Стављајући прелепу Зицу у срце и корен романа, и посматрајући кроз Савине прозоре на даљину, у прошлост и сада, аутор је комплексно згуснуо векове битисања Срба у пешчани сат времена, који неумитно отиче. Роман се чита у даху. Моћан је у снази речи, лепоти слика, откривалачкој машти, смелим идејама, истинитој мисли. Како би рекла Вирџинија Вулф: "Богата је то трпеза". Зица је добила себи достојног песника, историја смелог тумача, а читалац необичну књигу коју је незахвално назвати само романом.