Дмитровић је у изјави новинарима рекао да је Кантонално тужилаштво у Тузли покренуло против њега пријаву да је у Бијељини у јуну, јулу и августу 1992. године прогонио муслимане, те нагласио да он у то вријеме није ни био у Бијељини, него је у Београду радио као начелник Катедре за андрагогију и психологију на Универзитету Војске Југославије.

Он је навео да је на ратиште дошао у септембру 1992. године на дужност начелника одјељења за информисање, противпсихолошко дјеловање и вјерска питања у корпусу. - Све су измислили, ништа од оптужби нигдје није поткријепљено у документима или свједочењима, а против тих неистинитих података без аргумената или доказа борио сам се шест година, на 50 судских рочишта и дочекао ослобађајућу пресуду прошле године - навео је он.

Према његовим ријечима, у судском поступку пред Окружним судом у Бијељини саслушано је 47 свједока тужилаштва и 20 свједока одбране, а поступак је вођен по закону некадашње СФРЈ који не познаје командну одговорност. Дмитровић каже да се током свог прогона без кривице увјерио како тужиоци лажу, монтирају процесе и узимају изјаве од три или чак 10 свједока истовремено, у једној просторији.