Приче о мору – Иво Андрић

"Изведите човека из балканских планина на море, и ви сте отворили један опојан празник са радосним свитањем и неизвесним сутоном. Жеља за морем изгледа да се сакупљала и расла кроз поколења, и њено остварење у једној, нашој, личности жестоко је као експлозија. Излазак једног племена на море, то је почетак његове праве историје, његов улазак у царство већих изгледа и бољих могућности. Тај одлучни час у историји врсте понавља се сваки пут у историји појединца при првом додиру са морем, само у другом облику и мањем обиму." Иво Андрић

Призори камених зидина старих градова овенчаних медитеранским растињем, вечна музика шума таласа, шкргутање шљунка, звецкање загонетних наноса плиме, мирис морског ваздуха – све је то позадина на којој јунаци Андрићевих Прича о мору, растрзани немирима, свешћу о пореклу и чежњом за бољим светом, желе да победе логику историје и културе, законе географије и физике, у трагичној немоћи да и у жељеним просторима, пред ширим видицима, превазиђу границе сопственог национа, интелекта и личности.

Братство по мрљи - Драган Великић

„Лаж, манипулација, претња и корупција – четири јахача српске апокалипсе!“

Колико год ситуација била безнадежна, на сваком појединцу је да одлучи да ли ће заувек остати заточеник лудила, или ће покушати да нешто промени на себи. За почетак искорачити из првог лица множине. Да би се то десило, потребно је прибећи менталној радњи која се зове: размишљање. Тако се полако ствара личност. Она обитава у првом лицу једнине.

Спреман да оком колумнисте сецира социјалне, моралне, културне, политичке и друге прилике и неприлике у друштву и „достигнућа“ владајуће елите, Драган Великић овим малим есејима постиже оно што не може као писац: да ангажовано и неувијено укаже на свакодневне болесне појаве већ годинама присутне у земљи Србији. Он притом не заобилази ни „контроверзне бизнисмене“ и „жестоке момке“ који иза кулиса вуку конце политичке игре, ни бројне неприродне и здравом разуму неприхватљиве поступке локалних моћника и естрадних величина, ни „мрачне фигуре српске и југословенске историје које више од једног века индукују сукобе“, ни обезвређене медије и примитивне, безобзирне, бахате и залуђене појединце и њихово јавно деловање, ни афере и скандале који остају без епилога и одговарајуће друштвене реакције.

Књига стида и опомена.

„Међу колумнистима, тим новодобним епиграмистима, с краја двадесетог и почетка двадесет и првог вијека, Драган Великић заузет ће врло истакнуто мјесто, већ и по томе што је био устрајан у настојању да у времену опћег просташтва преодгоји и преваспита један тотално задивљали, запуштени, пропадању готово сасвим препуштени свијет.“ Миљенко Јерговић

Мушкарци без жене – Харуки Мураками

Свака Муракамијева прича је као мали роман – све најзаводљивије одлике његовог приповедања имају још снажнији ефекат у овом облику. А сама форма дозвољава му да у оквиру истих корица испробава различите технике, стилове и композиције. За ову збирку прича, објављену девет година након претходне, сам аутор је рекао да би одговарала нечему што се у музици означава као „концептуални албум“. А кад смо код музике, сви љубитељи Муракамија чуће из његових речи и у овој књизи Битлсе, Бич Бојсе, Колмана Хокинса, Били Холидеј... Збирка прича Ернеста Хемингвеја Мушкарци без жена свакако је била инспирација Муракамију да на потпуно особен начин обради ликове и осећања мушкараца од којих су жене под различитим околностима отишле. Јунаци његових прича постају најбољи пријатељи с љубавницима својих бивших жена, препуштају своју тинејџерску љубав најбољем другу, путују усамљени, јер их је жена оставила, док их на том путу, као у древним митовима, воде змије, умиру због неузвраћене љубави. Познати мотиви, али у оригиналном, муракамијевском паковању, чине дело пуно прикривене страсти. Ово су и приче о амбивалентности, о двоструким идентитетима, о томе како се не видимо, како понекад најмање познајемо оне с којима живимо.