Промовисан 58. број часописа “Српска вила” у организацији ЈУ Народна Библиотека “Филип Вишњић” Бијељина и СПКД “Просвјета”.

Уредница “Српске виле” проф. др Јелина Ђурковић истакла је да је часопис “Српска вила” постао културно добро, не само Бијељине него и Републике Српске и српског свијета.

„Представили смо 58. број, а ту су прозаисти нашег града, есејисти, научни радници и пјесници, а имамо и младе снаге које смо “изрударили” у Бијељини”, рекла је Ђурковићева.

Члан уредништва, професор Стојанка Ђокић је истакла да “ кад млади људи иступе из конформизма, то је велика ствар.

“Српска вила има циљ, и да се млади боре за културу у смислу да “Српска вила” постаје један храбри побуњеник против некултуре, свеопштег материјализма, стереотипа и лоших односа у друштву”, рекла је Ђокићева.

Члан уредништва Аљоша Љубојевић, један од аутора у часопису, подсјетио је да је прошле године његова прича по други пут освојила једно од мјеста на “Књижевним сусретима Зијад Диздаревић” у Фојници, а прича је објављена и у 58. броју “Српске виле”.

„Значи ми много када постоји неки простор да се сачувају те приче од заборава, да неке нове генерације имају прилику да их прочитају и да ми који се бавимо писаном ријечју, можемо да видимо шта неко од нас у Семберији пише и да “Српску вилу” можемо поклонити нашим колегама у другим градовима”, рекао је Љубојевић.

Једна од аутора је Николета Петровић рекла је да је “велика част и одговорност бити дио “вилинске приче”, јер то схвата озбиљно и као мисију да оживе књижевност”.

„Новинар сам по струци, а волим лијепу, писану ријеч, нарочито прозу. Све је кренуло неплански, а временом сам добила награде за текстове и приче, а потом се изродила једна прича која иде у наставцима. Првобитан назив је био “Она”, а временом је добијала и друге наслове, па се потом прича проширила на једну родовску заједницу у којој описујем њену браћу, ујаке, тетке и тд. Сматрам да никад не смијемо заборавити своје коријене, претке и одакле потичемо, а да све то преносимо на своје потомке”, рекла је Петровићева.