Прво лице једнине - Харуки Мураками
„Свет у којем живимо често се у тренутку окрене наглавачке ако само променимо начин посматрања. Уколико се промени само начин на који пада зрак сунца, сенка може постати светло и светло сенка. Позитивно постаје негативно, а негативно позитивно. Не умем да оценим да ли је таква појава једна од суштинских одлика онога како је свет устројен или је само оптичка варка.“ Мураками опет пише у првом лицу једнине. У овим причама читаоци ће препознати моделе и ликова и ситуација из његових претходних романа и прича. Лични догађаји заогрнути су фикцијом, с јасном намером да читалац не може да одреди где је граница фиктивног и реалног.
Али, ова збирка прича није аутопортретисање у форми фикције, већ је, поред осталог, стављање у фокус појмова који очигледно у овој зрелој фази живота и стваралаштва опседају једног од најчитанијих писаца на свету: несталност смисла (у књижевности и животу) и идентитета. Овом темом се бави на моменте и самоиронијски, уз критику оних који претендују да неупитно знају шта је писац хтео да каже и ко је тај писац, јер ми сви живимо „у простору између маске и правог лица“, с тим што је код неког тај простор ужи, а код неког шири. Па чак и оно најважније – љубав, као „гориво које нам је неопходно да бисмо даље живели“, најлепше је кад о неком понешто не знамо, или кад мајмун из Шинагаве украде нечији идентитет, тако да та особа заборави и своје име. |
 |
|
Не мирим се ( Лична антологија 1991-2013 ) - Мишел Уелбек
Мишел Уелбек – пjесник? У доба кад сви гледају да се уже специјализују и кад се улажу напори не би ли се сви таленти пописали под одређеном, искључивом етикетом, има и оних који сматрају малтене неприличним за једног свјетски познатог романсијера, који је пожњео све успјехе, да се и даље тврдоглаво бакће поезијом: у томе препознају недвосмислен примјер нечег неспојивог. Бављење поезијом било би, све у свему, протумачено као некакав хоби Мишела Уелбека, каприц који му ваља допустити са осмјехом, помало благим, али и донекле раздражљивим. Изрећи такав, исхитрен суд, који управо после овог издања дефинитивно губи сваку тежину, значило би изгубити из вида да је Мишел Уелбек прије свега пјесник.
|
 |
|
Револуционар - Берислав Благојевић
Језички богате, вешто написане и што је најважније читљиве, приче Берислава Благојевића враћају наду у опстанак и будућност кратке прозне форме.
Његова проза је неодољива, великодушна, истовремено ведра и сурова, духовита, понекад апсурдна и погађа право у срце.
Ове приче се баве обичним људима и тзв. вечним темама, љубављу, слободом, али и немогућношћу да се та слобода или љубав остваре, одликује их благи хумор, свестан иронијски отклон, понекад љута сатира и утисак горчине у устима.
Радње прича се догадјају на различитим географским просторима (Филипини, Нагорно-Карабах, Дамаск, Бостон…), јунаци носе различита имена а могу се звати било како, јер су његови јунаци исти, обични, мали, поштени људи који због поремећених друштвених, социјалних и моралних вредности немају могућност да се у потпуности остваре већ скрушено и помирљиво прихватају улогу маргиналних ликова на ивици живота.
Берислав Благојевић критички али једноставно и ненаметљиво, често кроз визуру личног и проживљеног, посматра и приказује људе и свет, са жељом да проблем учини видљивим и јасним али без жеље да доноси закључке или да нуди решења.
Свака од ових прича могла би да се заврши знаком питања или са три тачке и да нас остави у дубоком промишљању.
|
 |
