О књизи

Са романом Алхемичар, овај најчитанији латиноамерички писац после Маркеса (The Economist) стекао је светску славу.

Десет година касније…

Сећам се кад сам примио писмо од америчког издавача Харпер Колинса: »Читати Алхемичара је као пробудити се и посматрати зору док остатак света још увек спава«. Изашао сам, погледао у небо и помислио: «Дакле, књига ће бити преведена!« У то време сам се борио да се потврдим као писац, да следим свој пут, упркос свим гласовима који су ми говорили: то је немогуће.

И, мало по мало, сан је почео да се претвара у стварност. Десет, сто, хиљаду, милион примерака продатих у Америци. Једног дана позвао ме је бразилски новинар: Сликали су Председника Клинтона како чита твоју књигу. Касније, у Турској, отварам »Венити Фер« у којем Џулија Робертс каже да је обожава. Ходам сам неком улицом у Мајамију и чујем једну девојку како говори мајци: »треба да прочиташ »Алхемичара!«.

Књига је преведена на 56 језика, продато је више од 20 милиона примерака, и људи су почели да питају: у чему је тајна таквог успеха?

Једини прави одговор је следећи: не знам. Знам само да као пастир Сантиаго свако треба да буде свестан своје Личне Легенде. Шта је Лична Легенда? То је благослов, пут који је Бог овде на земљи изабрао за вас. Када човек ради оно што га испуњава следи своју Легенду. Дешава се да немају сви храбрости да се суоче са сопственим сновима.

А зашто се људи не суочавају са својим сновима?

Постоје четири ствари које их у томе спречавају. Прво: човек од детињства слуша да је оно што жели у животу заправо немогуће. Одраста с тим сазнањем, и како године пролазе акумулира у себи предрасуде, страхове, кривице. Долази тренутак кад му Лична Легенда бива до те мере затрпана у души да више не може ни да је види. А ипак је ту.

Ако има храбрости да откопа своје снове, суочава се са следећом препреком: љубављу. Мада тачно зна шта жели да уради, страхује да би, ако буде ослободио и следио своје снове, могао да повреди људе око себе. Не схвата да је љубав чудесан подстицај, а не нешто што га спречава да иде даље. Не схвата да су они који му истински желе добро, који га охрабрују на путу ка срећи, спремни да га следе у том подухвату.

Кад прихвати да је љубав покретач, човек долази до треће препреке: страха од пораза на које ће наилазити на свом путу. Човек који се бори за свој сан, пати много више кад нешто не иде како треба, јер нема оно фамозно оправдање: »Па, ја то у ствари нисам ни хтео…« Он жели, зна да чини све, али зна и да је пут Личне Легенде тежак колико и сваки други пут – с тим што је на овом његово срце. Дакле, ратник светлости мора да буде спреман, да буде стрпљив у тешким тренуцима и да зна да Васељена ради у његову корист, чак и када тога није свестан.

Питам се: Да ли су порази неопходни?

Неопходни или не, догадјају се. Кад човек почиње да се бори за своје снове нема искуство и прави многе грешке. Медјутим, тајна живота је да се пада седам, а подиже осам пута.

Али, зашто је важно да живимо Личну Легенду ако ћемо због тога патити више од других?

Јер ћемо, кад превазидјемо поразе – а увек их превазилазимо – осећати много више задовољства и самопоуздања. У тишини свог срца знамо да смо достојни чуда живота. Сваки дан, сваки сат је део Добре Борбе. Патња, силна и неочекивана, пролази много брже него патња која нам се чини подношљивом: она траје годинама и изједа нашу душу а да не схватамо шта нам се дешава – све до дана када више не можемо да се ослободимо горчине која нас прати до краја живота.

Кад открије свој сан, употреби силе љубави да га оснажи, проживевши много година с ожиљцима, човек , у једном трену, схвати да је оно што је одувек желео ту, спремно да му се пружи можда већ следећег дана. Тада долази до четврте препреке: страха од остварења сна за који се борио читавог живота.

Оскар Вајлд је говорио »људи увек уништавају оно што највише воле«. Истина је. Могућност да једноставно достигне оно што жели испуњава душу обичног човека кривицом. Гледајући око себе схвата да многи нису успели и тада помисли да можда ни он не заслужује. Заборавља све што је успео да превазидје, све своје патње, све чега се одрицао да би дотле стигао. Познајем многе који су кад им је Лична Легенда већ била надохват руке, учинили низ глупости због којих нису дошли до циља иако им је недостајао само један корак.

Ово је најопсанија препрека јер је обавијена ауром светости: одрицање од радости и победе. Али ако човек схвати да је достојан онога за шта се толико борио, претвара се у Божји инструмент, помаже Души Света и схвата зашто је овде.

Пауло Коељо, Новембар 2002.

Превод с португалског: Љиљана Лукачев