Александар Поповић – Девојчица у плавој хаљини

„Девојчица у плавој хаљини“ објављена је први пут 1961, али је постала универзална прича ван временских оквира, о смислу живљења , о вјери у људску доброту, о томе како се за трен може промијенити цио живот и угао посматрања на исти, на његове приоритете и циљеве. Дјевојчица у плавој хаљини јавља се дјевојчици Мили у сну док лежи у болничкој постељи након несреће у парку. Та дјевојчица у Милином сну лети изнад кровова, улази у домове, посматра шта се дешава у њима и види да има много несрећних људи који као да не знају да буду бољи према својим најближим. Али гдје год се појави дјевојчица у плавој хаљини људи се мире, радују и разумију и аутор каже да то није сами Милин сан, него сан свих људи и да се живот некад много боље осјећа него што се разумије. Благотворни су оптимизам и вјера у људе који остају након читања ове књиге.

Десанка Максимовић – Приче о куцама

Десанка Максимовић, једна од најзначајнијих пјесникиња српске књижевности 20. вијека, у деценији пред почетак Другог свјетског рата писала је приче за најмлађе читаоце, које су објављиване у „Политици за децу“. Међу њима су биле и „Приче о куцама“. Пас је не само највјернији, него и најстарији човјеков пријатељ – међу животињама. Тако је било у древним митовима, античким еповима и у нашој усменој традицији. Зато је и Десанка радо писала приче о псима – о разним врстама куца и разним односима са човјеком, највише са дјецом. Ове приче нису само за дјецу, него и за одрасле, јер су уствари приче о вјерности.

Радјард Киплинг – Чудновати доживљаји Мороба Џукса

Овог Енглеза, рођеног у колонизованој Индији, с правом сматрају једним од најбољих свјетских писаца за дјецу, при чему се има у виду његова „Књига о џунгли“, али се тиме превиђају његове више него изванредне приче какве су сабране у овој књизи и које као и Егзиперијев „Мали принц“ превазилазе литературу једног узраста. Дубину духовног богатства Индије и Индијаца нико прије, а, чини се, ни послије њега није проникнуо са толико разумијевања и уживљености. У његовим причама најјасније се оцртавају супротности западне и источних култура, при чему духовно сиромаштво картезијанског добија обрисе трагичног. Оне имају и ванвременски значај, ништа у литератури са толико алегоричности не дочарава карантинске државе, каква је и Србија била у вријеме међународних санкција, као прича којом је насловљена ова књига.