Фјодор Михајлович Достојевски – Браћа Карамазови
Први ток радње у роману Браћа Карамазови може се покрити појмом карамазовштина. То је специфична пишчева визија двострукости људске личности, човекове подвојености на свесни и подсвесни део бића. Трагичност човековог бића потиче од људске немоћи да превлада стихијни, нагонски део своје природе. Ова подвојеност у основи је и сталних, наизглед и немотивисаних сукоба међу људима. На тој основи је Достојевски у овом роману изградио читав систем конфликтних линија које могу имати своје чисте токове али се и међусобно сећи. Кад је у стању високе афективности, у старом Карамазову се буди интензивно осећање очинства. Он је тада разнежен отац, сузно болећив према својој деци, чијег се детињства и не сећа. Али то је тренутно; трајна је његова мржња према синовима у којима види само супарнике у својим неприличним љубавима. Сличне унутрашње конституције су и његови синови Иван и Дмитриј, као и ванбрачни син, Смердјаков. Но, карамазовштина је ширег значења, није дакле специфичност једне генетски оптерећене породице. Трагична двострукост је у природи обе Дмитријеве љубави, и Катарине Ивановне и Грушењке, али и у природи низа споредних ликова. Сукоби између Дмитрија и оца, Ивана и оца, Катарине и Дмитрија, Дмитрија и Ивана, Катарине и Грише, а сваки од ових сукоба је читава прича за себе, мотивисани су искључиво многоструком подвојеношћу у природи ових јунака. Друга прича, најобимнија по простору који заузима у роману, јесте психолошко-криминалистичка. Њу чини прича о убиству старог Карамазова, истрага о почињеном злочину и суђење Дмитрију Карамазову, кога је суд прогласио оцеубицом и осудио на прогонство у Сибир (то је једна од најстрашнијих казни у Русији). Ова радња је вођена тако да има све особине правих криминалистичких романа са сложеним заплетом, али без класичног епилога према коме правда мора да тријумфује. Наиме, суд је, и поред пажљиве истраге, ипак осудио недужног Дмитрија. Достојевски је са великом инвентивношћу градио сложене карамазовске односе и интриге учинивши на тај начин и суд немоћним пред загонетношћу људске природе. Тако се са криминалистичке приче прелази у област психоанализе, што је и утицало да роман уврстимо у жанр психолошког романа. Тиме је већ остварено преплитање два тематска слоја романа. Трећи ток романа је идеолошког и религиозно-филозофског карактера. У његовој су основи два на први поглед међусобно опречна виђења судбине човека и његове будућности. Једно виђење јесте специфични социјализам Ивана Карамазова, у чијој је основи занимљива парабола о Великом Инквизитору, док је друго садржано у религиозно-филозофском трактату старог монаха Зосиме и његовог наследника Аљоше Карамазова. Четврти, релативно независан ток романа је мелодрамско-хуманистички. Он је садржан у причи о судбини породице капетана Сњегирјова. Ова прича даје роману виднију социјалну обојеност.
|
 |
Лусинда Рајли – Кућа орхидеја
Година је 1939. У свету бесни рат. Две породице су заувек повезане тајнама.
Чувена пијанисткиња Џулија Форестер у детињству је често проводила време у стакленој башти властелинског имања Вортон парк, где су егзотични цветови које је узгајао њен деда цветали и венули са сменом годишњих доба.
Сада, док се опоравља од породичне трагедије, Џулија поново тражи утеху у Вортон парку, који је недавно наследио Кит Крофорд, харизматични мушкарац чији је живот такође испуњен тугом. Када приликом реновирања куће пронађу деценијама стар дневник, њих двоје се обраћају Џулијиној баки не би ли открили тајну која је променила судбину Вортон парка.
Џулија тако урања у прошлост, у свет Оливије и Харија Крофорда, младог пара чији је крхки брак раздвојио Други светски рат, стварајући ожиљке који ће, изненада, дотаћи и саму Џулију.
„Изузетна, емотивна прича, смештена у ратом растрзану Европу и егзотични рај Тајланда, која истражује замршене путеве љубави.“
Eastern Daily Express
„Одмах ћете заволети изузетне ликове овог романа и искрено саосећати са њима. Кућа орхидеја ће вас очарати!“
Richard & Judy Book Club
„Као што су енглески вртови предивни али строго уређени, а мириси тајландских орхидеја заносно опојни и слатки, тако су и ликови ове књиге посебни. Роман у којем емоције надрастају судбину што покушава да овлада јунацима.“
www.penguin.co.uk
|
 |
Кристина Лопез Барио – Кућа немогућих љубави
Крајем деветнаестог века, у малом кастиљанском селу окруженом мирисом дрвета и лаганим жубором потока живи Клара Лагуна, најлепша девојка коју је свет икада видео. Међутим, једног дана у ово забачено сеоце изненада ће доћи млади андалузијски ловац који ће се у Клару заљубити на први поглед...
Опчињена девојка неће моћи да одоли овом чаробном странцу, али њихову ће љубав ускоро прекинути древна клетва. Откако је света и века, жене из породице Лагуна пратило је страшно проклетство: свака од њих биће несрећна у љубави и родиће кћерку с којом ће клетва наставити да живи. Тако се и збило. Пошто је Клара рекла вољеном да је трудна, млади Андалужанин ју је напустио и оставио да сама живи у црвеној кући на крају села. Заслепљена бесом, Клара ће кућу отворити за све мушкарце који је пожеле, а њена кћерка осетиће се беспомоћном, заточеном у канџама бескрајног зла...
Међутим, када се после небројених генерација осуђених на трагичну љубав у породици Лагуна прво роди мушко дете, хоће ли то бити крај овог страшног проклетства?
С незаборавним, сложеним, несавршеним, страственим, контрадикторним и различитим женским протагонистима и изузетним споредним ликовима, Кућа немогућих љубави представља дело у којем се ужива са свих пет чула. Ово је потресни роман у којем се свака реченица прелива из маште у аутентични кастиљански реализам.
|
 |
