Стеван Пешић – Тибетанци

Ти­бе­тан­ци су ре­пре­зен­та­тив­ни узо­рак Пе­ши­ће­ве ма­ште и мо­жда пи­о­нир­ски по­ду­хват та­ко­зва­не срп­ске фан­та­стич­не књи­жев­но­сти.

Глав­ни лик овог гран­ди­о­зног ро­ма­на је ла­ма Џам­бу Линг (у пре­во­ду Це­ли Свет) кроз ко­јег аутор иро­нич­но про­го­ва­ра и до­но­си нам сву му­дрост и бо­гат­ство ду­ха Ти­бе­та­на­ца. Та иро­ни­ја ни­је иро­ни­ја са­ти­ри­ча­ра ко­ме смех слу­жи за што и лов­цу стре­ла; то је иро­ни­ја сме­хо­твор­ца, чо­ве­ка ко­ји уме да се ра­ду­је и да сла­ви жи­вот у сва­ком по­гле­ду... Овај ро­ман, као и прет­ход­не Пе­ши­ће­ве књи­ге го­во­ри о ег­зо­тич­ном све­ту ко­ји ни­је ни наш ни са­вре­мен, не­го уни­вер­за­лан и све­вре­мен... Кроз ову књи­гу ће­мо са­зна­ти да чо­век има два за­ви­ча­ја, Не­бо и Зе­мљу. Ту је свет по­чео и ту се ни­ка­да не­ће за­вр­ши­ти. Ту су љу­ди и оно што чи­не она­кви ка­кви би по Пе­ши­ћу и тре­ба­ло да бу­ду, пу­ни сло­бо­де и ма­ште, ра­до­сти и ве­дри­не, стра­сти и сме­ха, ве­ре и љу­ба­ви...

Не­ћу мо­ли­ти Го­спо­да­ра Смр­ти да нас не ра­ста­вља; ни­шта он не­ма с на­шом љу­ба­вљу. Ми смо увек би­ли за­јед­но. Ни­јед­ног да­на ни но­ћи се ни­смо одва­ја­ли. За­јед­но смо би­ли и пре на­шег ро­ђе­ња. Из исте искре, из јед­не зве­зде смо по­ста­ли; у њој ћу те ја че­ка­ти. Зар ни­сам ја тво­ја же­на, Це­ли Све­те? Же­на мо­ра пре му­жа да оде ку­ћи и све при­пре­ми за ње­гов по­вра­так.

Где је на­ша ку­ћа, во­ље­на мо­ја, ако за­јед­но ни­смо. У ко­ме не­бу, на ко­јој зве­зди. Ре­ци ми то! Гле­да­ћу је док ми же­ља не ство­ри кри­ла и не ви­нем се до ње, или док она по ме­не не си­ђе.

У на­шим ср­ци­ма је та ку­ћа, Це­ли Све­те. Гле­да­мо се са­да и за­у­век ће­мо би­ти за­јед­но. Овај тре­ну­так је веч­ност; ни­ко нам на­шу љу­бав не мо­же од­у­зе­ти...

Џулијан Барнс - Флоберов папагај

Барнс нам, индиректно, кроз запитаност свог јунака, поставља мноштво питања. На пример, како се може одредити пишчев глас? Шта је утицало на писца? Како је размишљао? Главни лик говори у првом лицу, истражује Флоберове личне ствари и пита се да ли је један од два папагаја (а касније се појављује и више њих) у Руану стварно био у Флоберовом власништву и помогао му (а касније га и нервирао) у писању једне приче.

Ово је вишеслојна биографија, пародија, иронија, истина, откривање...

Хорхе Луис - Алеф

Алеф је приповетка аргентинског писца Хорхеа Луиса Борхеса, објављена у часопису Југ 1945, и као једна од кратких прича у оквиру колекције Алеф и друге приче 1949.

Ово дело представља безброј могућих тумачења, међу којима је и читање из егзистенцијалистичког угла, засновано на идеји о немогућности човека да се суочи са вечношћу (што је присутно у многим борхесовим приповеткама) и на његовом разумевану и тумачењу преегзистенцијалиста, као што су Серен Кјеркегор, Франц Кафка и Артур Шопенхауер.

У овој краткој причи, која је постала готово култна, може се препознати цео његов опус, јер се ова може квалификовати као парадигматска прича огромне Борхесове библиотеке, док, притом, иронично напаја игру речима и, како реалном, тако измишљеном ерудицијом. Ово последње се може назрети, нпр. у уводним епиграфима, у којима су цитирани Томас Хобс и Вилијем Шекспир, и у постскриптама из 1943. у којима се врши могуће истраживање о другим Алефима, цитирајући историјске ауторе, као нпр. Педра Енрикеса Урењу, Ричарда Френсиса Бартона, Лусијана де Самосату и Абенхалдуна или Ибн Халдуна.